Makaronsi su djavolji proizvod! #NeUreduJe

Ukupno tri puta u životu sam pokušala da napravim famozne, totalno precenjene i posh šećerne komore vazduha koje nazivaju makaronsima. Isto toliko puta im je nešto falilo. Jednom su izgoreli, drugi put se nisu ispekli, a treći put (kao i svaki prethodni) nisu imali suknjicu.

Kada god uspešno napravim neki kolač (uglavnom su to mafini) okuražim se i krenem u pohod na makaronse. Ako niste stručni, evo jednog poredjenja: Razlika u težini spravljanja mafina i makarunsa je isto kao da smatrate presipanje smokija iz kese u činiju kuvanjem, te kada to uspešno izvršite umislite da ste Gordon Remzi i krenete sa spravljanjem večere od 7 jela.

Gde grešim? Ne znam. Sam recept je prost, ali je pitanje tehnike. To prevlačenje špatule, kako se ne bi izbio vazduh iz smese, merenje u miligram i sve to dok vam se kolač prenemaže ,,Pa možda neću da nosim suknjicu danas...'' Pa, možda ću da te spalim!
Moja teorija je da je makaronse smislio sam đavo kako bi ljudima ubio želju da ikada više nešto ispeku ili skuvaju. Verovatno je umislio da samo on može da kuva (grešnike u kazanima).

Većina je sigurno probala čuveni ušećereni vazduh u kombinaciji sa nekim kremom ili džemom, ali retko ko je zastao da se istinski divi kreaciji. A, trebalo bi. Jer ko god da ih je napravio osedeće u narednih 5 godina, imati tikove i nikada vam neće lično dodati kolače. Barem ja ne bih, na njihovom mestu. Uredno bih poređala đavolje zalogaje i napustila objekat. U suprotnom...ne želite da znate.

Opet ću ih praviti, opet neće uspeti, ali očigledno ne mogu da odolim mazohističkim nagonima. Svejedno, poješće se, uz komentar:

- Ne, u redu su.